Zašto je Srbija platila milijardu evra za izgubljene arbitraže i penale

I dok troškovi za izgubljene sporove rastu, budžetska dokumentacija ostaje netransparentna, ocenjeno je na panelu "Zašto smo iz budžeta platili milijardu evra za kazne i penale" koji je organizovala Nova ekonomija uz podršku National Endowment for Democracy. Snimak celog događaja možete pogledati u nastavku.

Prema rečima Boža Draškovića, profesora na Fakultetu Futura, Srbija već decenijama u kontinuitetu gubi u sprovima sa investitorima ili sporovima kada dođe u ekonomski konflikt sa stranim firmama. 

"Loše ugovaranje" koje je produkt političkih uticaja, neznanja ili loše zakonske regulative, kao i nedostatak stručne podrške arbitru, razlozi su zbog kojih je Srbija, prema Draškoviću, najčešće gubitnik u sporovima sa stranim firmama. 

"Prvo napravite pogrešan potez kod ugovaranja zbog političkih uticaja. Vrlo često loše ugovorimo zbog neznanja ili loše zakonske reglative jer ljudi od struke nisu učestvovali u donošenju propisa, da skrenu pažnju na neke aspekte",  rekao je Drašković. 

Spor sa ICN Galenikom iz 2000. godine, prema njegovim rečima, pokazuje "kontinuitet našeg katastrofalno lošeg načina" na koji ulazimo u arnžmane sa stranim investitorima. 

"Kako je izgubljen taj arbitražni spor? Mi ne znamo ko su sa naše strane bili analitičari ili eksprerti koji su dali stručnu podršku ljudima koji su predstavljali našu stranu pred arbitražom", rekao je Drašković.

U poslednjih deset godina Republika Srbija je iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale, rečeno je na panelu. Samo ove godine na ime kazni i penala u budžetu je predviđeno 280 miliona evra.

Pored odšteta po osnovu međunarodnih privrednih arbitraža, u „kazne i penale" spadaju i odštete po presudama domaćih sudova, a pored inevesticionih postoje i radni i drugi sporovi gde Srbija izmiruje odštetu povređenoj strani.

Prag tolerancije kada se radi o obimu troškova za kazne i penale država Srbija prešla je 2014. godine, i tada je Fiskalni savet prvi put pisao o tome.  

„Troškovi za kazne i penale danas iznose nekih 200 miliona evra godišnje, a 2010.  godine su bili 40 miliona evra. Taj višestruki porast bio je alarm da se bavimo tom temom i da pozivamo Vladu na reakciju", rekao je rekao je Marko Milanović, specijalni savetnik iz Fiskalnog saveta. 

Govoreći o troškovima koji nastaju u arbitražama u oblasti privatizacije, potpredsendik Saveta za borbu protiv korupcije Miroslav Milićević skreće pažnju na korene tog problema - potencijalne koruptivne radnje, nedorečenost niza privatizacionih propisa, neadekvatne odredbe kontrole i štetne ugovore. 

Savet je, prema njegovim rečima, jako rano uočio problem privatizacije i sistemske korupcije.

 "Mi smo formirani 2001. godine i odmah smo shvatili da se nešto događa što nije dobro, da je privatizacija ubrzana u jednom procesu tranzicije koja je diskontinuitetna, koja je u suštini revolucionarna. Shvatili smo da imamo jedan broj nedorečenih zakona, razna postupanja koja nisu onakva kakva bi trebalo da budu", rekao je Milićević. 

Savet je, kaže, pretpostavio da će doćo do porasta korupcije, a da će korupcija dovesti do toga "da radimo stvari koje ne bi trebalo i da možemo gubiti sporove".

"Završavali smo na tome da je najveći deo sporova išao na međunarodne arbitraže koje smo mi u principu gubili", rekao je Milićević.

Kao drastične primere Milićević je naveo privatizaciju "Putnika", ATP Vojvodine i ICN Galenike.

"Mi smatramo da mora da dođe do izemene propisa i da se smanje ovlašćenja Agencije za privatizaciju, da moraju da se uvode neki mehanizmi kontrole. Insistiramo da se sagledaju svi štetni ugovori u procesu privatizacije i usklade propisi koji će omogućiti da se ne ide stalno na strane arbitraže", kaže Milićević. 

Advokat Tijana Kojović iz BDK Advokatske kancelarije kaže da je svaki arbitražni spor specifičan i da se mora posmatrati indivudualno.  

Država može da učestvuje u dve vrste arbitražnih sporova, zbog kršenja ugovora u kojima je država ugovorna strana  (arbitraže nastale iz privatizacionih ugovora),  i u slučaju investicionih arbitraža, kada država, na primer, nesprovođenjem nekog propisa ili donošenjem novog, ne ispuni očekivanja koja je investitor imao kada je dolazio u Srbiju. 

„Kada se radi o investicionim arbitražama svaka je vrlo specifična, nije reč o sistematskom ponašanju države već o pojedinačnim slučajevima kršenja prava investitora. Ni sporovi iz privatizacije nisu nastali iz istog ponašanja", rekla je Tijana Kojović.

Nigde nema spiska

I dok troškovi za kazne i penale drastično rastu, budžetska dokumentacija ostala je podjednako „neinformativna i nedorečena" kada se radi o prikazu ovih troškova u budžetu i objašnjenju njihove namene. 

Osim što su troškovi razbijeni na resore ministartsva, nemate nikakav prikaz tih troškova, bilo  da je reč o planu, bilo da je reč o realizaciji. Izostaje detaljnije objašenjenje i u završnom računu koji obuhvata sve več izvršene isplate u protekloj godini,  rekao je Marko Milanović. 

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti smatra da je sporno kako se planira taj deo budžeta. "Mi znamo koliko je planirano i znamo na kraju koliko se potroši, ali ne znamo kako se ti planovi kroje i na osnovu kojih podataka", ocenio je Nenadić.

Kada se sumira iznos koji je za ove kazne i penale potrošen u prethodnih deset godina, to je cifra od  milijardu evra.  Marko Milanović kaže da to nije trošak zbog koga će budžet kolabirati,  ali da se ipak radi se o sumi koja je i te kako značajna.

„To je red veličine novca koji je potrošen na izgradnju južnog i istočnog kraka Koridora 10", rekao je Milanović. 

Može li da pomogne domaća arbitraža

Potpredsednik Savet za borbu protiv korupcije smatra da država mora da insistira da se što više predmeta radi na domaćoj arbitraži. "Zakon o arbitraži je donesen 2006. godine i mi imamo arbitražni sud koji se zove Stalna arbitraža pri Privrednoj komori Srbije.

On kaže da je problem u predmetima privatizacije to što je ta oblast potpuno nepoznata stranim arbitrima, a sa druge strane, ni u jednom postupku privatizacije sa inostranim elementom nije došlo do toga da se osporava arbitražna odluka koja je donesena kod nas.

Tijana Kojović, međutim, smatra da Srbija nije gubila sporove zato što ih je vodila u Londonu ili Parizu, već zato što nije imala dobar case u konkretnim slučajevima. 

Ona navodi da arbitražne institucije u Srbiji (Stalna trgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije i Beogradski arbitražni centar) samo administriraju sporove, a da spor presuđuju arbitri koje odaberu stranke. 

"Čak i ako se izabere arbitraža pri PKS, tužilac koji je recimo investitor može za arbitra da imenuje koga hoće, to može biti domaći, strani stručnjak, ne postoji nikakva lista pri našoj komari koja na bilo koji način obavezuje strane. Država će, takođe, imenovati onoga koga smatra da je kompetentan za spor, a ta dva arbitra onda imenuju trećeg. Cela poenata arbitraže je ta neutralnost i nezavisnost", kaže Kojović.

Božo Drašković navodi da je RIO Tinto zgodan primer nečega što nas potencijalno čeka kao ogorman problem u budućnosti. 

„Moguće je da se dogodi da će pretnja odštetnih zahtevom biti argument političkim elitama da počnu da kukaju, da kažu "mi moramo sa njima da potpišemo ugovor’ jer ćemo imati velike gubitke ’tolike i tolike", kaže Drašković.